Hristos Voskrese

Posle duge, naporne i hladne zime, probudila se priroda. Otopio se sneg a sunčevi zraci nas sve češće milovaše. Okolni brežuljci obukoše nove, mirisne, cvetne haljine, ptice zapevaše stare pesme, prođoše dani posta i na naša vrata zakuca Uskrs, najavi dolazak novih radosti, buđenja prirode i života.

Uskrs je ušao u male i velike domove, u sela i gradove. Odjeknuše crkvena zvona, tog ranog, nedeljnog jutra, objaviše radost i pozvaše vernike da se prisete i čuju vest o Uskrsnuću Isusa i pomole se Bogu za svoje najmilije. Obučeni svečano u odela čuvana za posebne prilike i sa nekim posebnim poletom i iskrom u očima poželesmo dobrodošlicu najradosnijem prazniku.

,,Hristos voskrese” čulo se sa svih strana. Pristizale su poruke, pozivi…čestitali su rodbina, prijatelji, želeli mir i blagostanje. ,,Vaistinu voskrese”, i zdravlje i mir nam donese… Slavilo se u kućama, na izletima, praznik radosti i veselja u krugu rodbine i prijatelja. Dan smo započinajli tako što smo onako krmeljivi i još pospani uzimali crveno jaje i njime prelazili po licu. Običaj koji je baka nama prenela iz njene porodice a mi ga i danas praktikujemo u našoj. Hoćemo biti radosni, srećni, rumeni, zdravi i crveni kao to jaje… ,, Jaje je simbol Uskrs!”, govorila je baka nama dok smo se pripremali na Veliki petak da ista bojimo u najlepše boje.

Bake odavno nema, ostala je samo uspomena koja nekako baš oživi u vreme ovih praznika, ostala je slika na zidu naše sobe, i stara tehnika farbanja u lukovini. Baka je nekoliko meseci pre Uskrsa skupljala ljuskice luka i ostavljala u jednoj kesi koja je stalno stajala na čiviluku naše ostave.. Sećam se tog Velikog petka…dana kad se u našoj kući jela samo riba, a mi deca nestrpljivo očekivala da otpočnemo sa farbanjem jaja. Novine na stolu, puno listića, čarapa, tempera, gumica, lepljive trake i koje čega još nije bilo. Ofarbamo prvo jaje u crvenoj boji, takozvani ,,Čuvarkuća” i ostavimo ga da stoji i čuva nas od zlih sila, bolesti do sledećeg Uskrsa. Valjda je crvene boje zato što simbolizuje krv, a samim tim i život. A, onda jaja postaju prava slikaraska platna a mi umetnici u pokušaju…Crvenih, šarenih, plavih sa raznoraznim šarama ih je bilo, ali ni jedna nisu bila tako ukusna kao ona koja je baka stavljala u lukovini sa listićima deteline vezanih u najlonskim čarapama. Jaja su bila prava umetnička dela i sva su predstavljala simbol rođenja prirode a i ponovnog rađanja čoveka. To misteriozno i magično, ali i hranjivo jaje je bilo i ostalo znak ovog praznika… Tog dana smo ljude koji dolaze u našoj kući darivali jajima a i ako smo nekud išli nosili smo jaja. Trpeza je bila svečano postavljena, a kuća posebno ukrašena nekim pilićima koje je baka heklala, vezenim stolnjacima sa motivima kokica, jaja, zeka. Na sredini stola korpica puna šarenih jaja i obavezna pogača koju je baka mesila u obliku pletenice čiju je sredinu krasilo jedno crveno jaje. Našu trpezu je bogatijom činilo i jagnje na ražnju koje je deka okretao tog dana i nezaobilazna zelena salata. Da, bilo je tu i dosta kolača i uvek neka ukusna voćna torta….. Imale smo sestra i ja i pravog belog zeku ogromnih ušiju kome je boravak u kući bio dozvoljen samo za vreme praznika…On nam je često donosio neke poklone, slikovnice, knjige u gnezdu,pravljenom od trave, koje smo u noći pre Uskrsa stavljale u uglu sobe. Ova tradicija nas je približila i pružila mi uspomene koje još žive u meni.

Pamtim i sva ona takmičenja u tucanju jajima koja baš i nisam volela jer sam često gubila, a ne volim da budem gubitnik u bilo čemu. Uzimala sam onda jaja iz korpica i lomila ih dok ne pobedim a sva polomljena jaja su se morala pojesti. Nastavila sam ovu tradiciju godinama i tvrdim Vam da ništa ne može zbližiti jednu porodicu nego baš ti zajednički ručkovi. Može i sto da vam ne obiluje bogatstvom i totalno je nebitno šta je na stolu ali jedino što je bitno i važno jeste ta celina i zajedništvo. Odvojite vreme da podelite radosti ovog praznika sa onima koje najviše volite i neprestano radite na tome da vam porodica bude mesto mira, harmonije i zdravlja. Ako niste od onih koji slave Uskrs, slavite proleće jer tako je divno uživati u svakom sunčanom danu, u mirisu ljubičica, lala i svih onih prolećnih vesnika… I zapamtite, tradicija jeste nešto što se prenosi s kolena na koleno ali ako sami ne pridonesete jednoj kariki tog magičnog lanca,ako zanemarite duh tog zajedništva, farbanja, tucanja jajima, čarolija će se rasplinuti kao mehur od sapunice. Možda nemamo svi svoje neke tradicionalne običaje, ali nikad nije kasno da usvojimo neke male rituale kojih će se deca sećati i nositi kao najveću uspomenu tokom svojih godina odrastanaja. Okitite stan, venčićem koji ste sami napravili od prvog prolećneg cveća, napravite gnezda od trava, korpice od pruća, dopustite detetu u sebi da se razigra i odmah će sve imati neki bolji smisao.

 

Prethodni tekst->Lepota

——————————————————————————————————————

O autoru:
Tatjana Stanišić, rodjena 1977. godine u Knjaževcu. 
Uglavnom čitam knjige popularne psihologije. Vodjena principima  poznatih autora, krećem na put samospoznaje i trudim se da ovo postane što bolje mesto za život. Volim da čitam  i u knjigama često nalazim beg od stvarnosti…Pisanje je moj ventil eliminacije stresa, loših situacija i ljudi, moja snaga, moć… Zato često živim u citamima, u pesmama i pričama koje stvaram.

Moje ime je Milica Milošević. Sebe smatram ambicioznom, istrajnom, inovativnom, maštovitom, humanom, ,,zaljubljenom’’ u kozmeziku. Iz tog razloga sam se upustila u svet bloga, kako bih sve više istraživala u toj oblasti, podelila svoje dosadašnje znanje i iskustvo sa drugima i nadograđivala sebe u toj sferi. Iz te ljubavi nastaje Lips and Heels

1 Comment

Ostavite komentar