Veze i ljubav

Ako se već plašiš da si me izgubio, sat ti otkucava. Ljubav nije strah. Ljubavlju se svašta naziva. Ne želim više reči. Mnogo toga smo rekli. Bilo je i previše onoga što smo trebali da prećutimo. Nismo bili dovoljno mudri. Ni hrabri. Ni silni. Ni pravog vremena ni prave prilike. Ništa nismo uspeli da prepoznamo. I u tom neznanju, živeći zabrinuti, shvatali nismo koliko smo srećni. Jedan dobar čovek i jedna dobra žena, naišli jedno na drugo.

 

Evo, među nama, priznaću. Reći ću to hrabro i brzo, da manje vremena ostavim za suvišna pitanja. Reći ću i onda ću otići svojim putem, nastaviću gde sam krenula. Nemojte me zaustavljati, moj cilj je možda daleko, moram koračati ka njemu. Brzo.

Ljubav, nevidljiva sila, nit koja vezuje ljude najjačim okovima, steže poput lanca i katanca, vodi u neke neistražene predele, otvara  vidike. Leči dušu, zaceljuje rane, daje snage da ustanemo, zakoračimo još jednom, pokušamo, udarimo u zid, pa se poput bumeranga ponovo vratimo i nastavimo dalje. Ruši barijere i podiže zidove. Svemoćna, jaka, energična, najjača sila života.

Ispod vedrog neba i mape od zvezda, i ispod koraka naših laganih, šuštalo je lišće. Staze bile su mračne, a pogled na grad osvetljen i tih. A mi? Mi smo hodali jedno uz drugo, kao da se znamo od početka. I taj početak, kao da je bio odavno, godinama unazad. Kao da smo se, eto, slučajno sreli ponovo. I kao da su godine prošle od našeg poslednjeg susreta. Ne prepoznajem tvoje telo, ali prepoznajem ti dušu. Oči su ti svetle. Ruke spremne za oslonac,ali razum kaže da te ne poznajem.