Možeš ti to sama ili šta znači podrška

Često smo žrtve uverenja savremenog sveta da smo dovoljni sami sebi. Ljudi se sve više udaljavaju jedni od drugih i brzina života im ne dozvoljava da razviju kvalitetne kontakte sa drugima. Posledice prevelike zaposlenosti roditelja, tek će se videti na mlađim generacijama.

Često čujemo poruke: Možeš ti to sam. Ako si samostalan, onda si adekvatan. Šta će ti drugarica u lekarskoj ordinaciji sa tobom? Ideš da studiraš u drugi grad, daleko od roditelja, blago tebi! Alternativa braku je biti sam i osećati se super u tome. Single&fabulous, i nikako drugačije. A onda imamo mnoge žene koje pate, jer ne mogu naći partnera i osećaju se još gore, jer sakrivaju svoju patnju. Vlada uverenje da su prijatelji važni i značajni, ali kroz bitne stvari u životu treba da prođeš sam. Inače si šonja, kukavica, slabić Ili drugim rečima, neadekvatan.

Autonomija i samostalnost jesu veoma važni i predstavljaju odraz zrelosti čoveka. Ipak, postoji i druga strana ljudskog bića. Ona koja žudi za kontaktima, ljudima, zajednicom, partnerom.. Čak i kada smo dovoljno samostalni i oslanjamo se na sebe, postoje različiti prelazi u životu kada nam je potrebna dodatna podrška. Odlazak u drugi grad na studije, početak na novom poslu, ulazak u brak. I mnogi drugi događaji. Kada dođemo u pravi kontakt sa sobom, percipiramo to šta nam je važno. Nekome polazak na fakultet predstavlja stresno iskustvo, čak i kada ostaje u istom gradu i svom roditeljskom domu. Često toga nismo svesni zbog nametnute važnosti samostalnosti i autonomije i zahtevima za istim. Ako Vam je dom iz koga potičete podržavajući i imate bazični osećaj poverenja, obično će svi prelazi biti mnogo lakši. Osećaćete se manje usamljeno, jer uvek imate sigurno tlo koje Vas drži. Ako je tamo bilo nestabilno, često će i prelazi biti otežani i problematični.

Usamljenost se nalazi u korenu mnogih psiholoških poremećaja. Ako nemamo dovoljnu podršku ili ne posežemo za njom, mogu nam se javiti panični napadi, depresija, opsesije itd. Naročito ukoliko negirate svoju potrebu za drugim ljudima i podrškom, uglavnom zbog nametnutosti takvog stava od strane društva. Niste jedini. Ljudi će sve više postajati svesni svoje potrebe za pripadanjem, a što duže njeno negiranje traje, to će posledice biti veće.

Družite se, kontaktirajte prijatelje koje dugo niste videli. Idite na kafu sa nekim koga ne znate tako dobro, a voleli biste da ga upoznate. Pozovite rođake sa kojima se dugo niste čuli. Čak iako Vam se ne čine kao neko sa kim biste mogli provesti kvalitetno vreme, probajte. Možda nisu baš onakvi kakvim ih pamtite, možda su se promenili i sada su baš po Vašoj meri. Možda će Vam prijati njihovo društvo. Tražite aktivno svoju podršku. Najpre osvestite svoje potrebe, a zatim- ne stidite ih se. Otvorite se pred prijateljima, roditeljima, terapeutom i svakim za koga mislite da će Vas razumeti. Čovek je društveno biće i podrška je uvek od velikog značaja za njegovo mentalno zdravlje, zato je nikada ne zaboravite. Iz podrške i pripadnosti, autonomija i samostalnost izviru spontano i to je pravi sled događanja.

 

Prethodni tekst->Kuda žuriš?


 

Autor teksta je Svetlana Prokić, diplomirani psiholog i geštalt psihoterapeut pod supervizijom. 

Živi i radi u Novom Sadu. Osnivač centra za psihološku podršku i edukaciju – „Psihobalans“. Još tekstova možete čitati na www.svetlanaprokic.wordpress.com.

Ukoliko imate neka pitanja, slobodno joj se obratite na psihobalans.ns@gmail.com

Moje ime je Milica Milošević. Sebe smatram ambicioznom, istrajnom, inovativnom, maštovitom, humanom, ,,zaljubljenom’’ u kozmeziku. Iz tog razloga sam se upustila u svet bloga, kako bih sve više istraživala u toj oblasti, podelila svoje dosadašnje znanje i iskustvo sa drugima i nadograđivala sebe u toj sferi. Iz te ljubavi nastaje Lips and Heels

1 Comment

Ostavite komentar