Nikola Pantović: Od svakog lika ostane ponešto u tebi i sa svakim likom koji radiš neko parče tebe ode

Ne znam zašto, sa godinama sam došla do zaključka da sam sve umetnike koje sam upoznala u životu, upoznala ili na sceni ili u kafani. Da li je u prirodi njihove ličnosti taj prostor u kojem se rađaju najlepše inspiracije, u okruženju gde se mešaju glasovi, dim i alkohol- ne znam.

 

U jednoj sličnoj kafani srela sam svog prijatelja umetnika, glumca i muzičara, kog sam godinama sretala i u kafani i na sceni. Iako se poznajemo jako dugo, ideja za ovaj razgovor je došla pre svega jer jako cenim njegov talenat i ono što radi, pa mi je bila još veća čast kada je pristao da uradimo ovaj intervju. 1974. u malom gradu rođen je jedan veliki čovek kakav se retko sreće, svestrana ličnost, umetnik i buntovnik u jednom.

 

Da li si oduvek znao da zelis da se bavis glumom?

 

Zapravo nisam. Ja sam u prvoj amaterskoj predstavi zaigrao ovde u Trsteniku, možda negde u drugom srednje  i to sasvim slučajno. Pre toga mi nije palo na pamet tako nešto. Možda sam jednu ili dve predstave gledao sa školom u životu pre toga. Ono sto je bilo vezano za to je da sam išao na ta neka takmičenja recitatora i to u osnovnoj školi i tu sam dobro prolazio. Onda sam na nekom od tih takmičenja upoznao Sanju Mihajlović. Ona je išla u Čajkinu, ja u Živadinovu Školu i na takmičenja smo uglavnom išli zajedno. Negde u srednjoj školi sretnem nju sasvim slučajno (mogao sam da izađem na drugi ulaz škole i da se ne sretnemo) i ona mi kaže : ,, Super što sam te srela, nisi mi ti pao na pamet. Ja ovde igram u amaterskom pozorištu. Fali nam glumac za jednu ulogu pa kao ako bi hteo da dođeš na probu?” Bio sam u fazonu ma gde to…Niti me to zanimalo niti sam razmišljao nekad o tome. Međutim, ona je rekla : ,,Dođi  na jednu probu. Malo ćemo čitati teks, pa ako ti se ne svidi, nema veze nisi obavezan.” I tako je to krenulo. Ja mislim da sam već od te prve, eventualno druge probe bio siguran da ću time da se bavim, da samo to hoću da radim.

 

Nakon toga si otisao na Akademiju?

 

Nije to baš bilo tako lako. Prvi put sam polagao prijemni posle trećeg srednje u Beogradu i nisam prošao. Onda sam posle četvrtog srednje polagao i u Beogradu i u Prištini i nisam prošao. Pa sam otišao u Vojsku, bio nešto kratko, odatle su me izbacili vrlo brzo. Posle toga sam pauzirao godinu i za to vreme radio neke sitne poslove, neka konobarisanja. I ovde sam čak u kafani pevao i recitovao. Posle te godine pauze konačno sam u Prištini iz petog pokušaja položio prijemni. Kao dete radnika Prve Petoletke bez ikakvih veza i poznanstava, ali sam uspeo na kraju.

 

Gde si još igrao do Akademije, sem te prve predstave koja je bila presudna?

 

Igrao sam ovde u nekoliko predstava, dok nisam otišao na Akademiju. Tri ili četiri predstave u tih par godina. Prva je bila “Mišolovka” Agate Kristi, režirao je pokojni Duka Jovanović sa kojim sam posle igrao u Kruševcu u svom pozorištu. On je u Kruševcu radio do penzije. Zanimljivo je da je on režirao prvu amatersku predstavu koju sam igrao, a u prvoj koju sam igrao u Kruševcu igrali smo zajedno. Tako da mi taj pokojni Dušan Duka Jovanović jedna tačka vrlo bitna u životu vezano za pozorište. Ne profesionalno koliko emotivno.

 

FOTO: Facebook

 

 

Da li si imao neki uzor kada si poceo da se baviš glumom, nekog starijeg na koga si se ugledao?

 

Iskreno ne. Kad kreneš u tu priču, kad kreneš da studiraš, nemaš puno vremena. Nemaš puno prostora uopšte da razmisljaš o tome kako izgleda to što ti radiš, a kamoli da želiš da budeš kao neko. Ima puno glumaca kojima se divim i koji su veliki umetnici, ali ne mogu da kažem da sam hteo da budem kao neko od njih.

 

Da li si igrao jos negde sem u Kruševačkom pozorištu?

 

Igrao sam dok sam studirao. Jednu predstavu sam radio u Leskovačkom pozorištu, gostovao u Zaječarskom pozorištu, par koprodukcija u Nišu i Somboru, ali u Kruševcu sam zadnjih 15 godina.

 

Koji je tebi najbitniji projekat koji si radio do sad?

 

U pozorištu su to definitivno tri predstave koje je režirao Kokan Mladenović, mislim najveći reditelj u srpskom teatru .“ Dundo Maroje” Marina Držića, ”Iza rešetaka” autorski projekat Kokana Mladenovića koji se bavi rijaliti programima i “Dr. Nušić” Kokanova adapcija Nušićevog “Dr-a”. Ništa od toga ne igramo više pošto su te predstave suviše bolele vlast koja ih je zabranila.

 

A što se tiče televizije, pošto znam da si igrao u par projekata?

 

Igrao sam u par serija, ali to nije nešto što uopšte smatram važnim za razvoj sebe kao glumca. Ono što se smatra velikim, jer uspeh na televiziji se meri gledanošću, drugog merila nema, to bi bila definitivno serija “Selo gori a baba se češlja” Radoša Bajića kao nešto najkrupnije što sam radio na televiziji. Radio sam jedan zanimljiv film sa studentima filmske akademije u Brajtonu u Engleskoj. Jedan roker iz Aleksandrovca-Musa, nekadašnji pevač grupe “Revolveri” je pod stare dane sa 45-50 godina u Brajtonu završio produkciju,  pa je radio diplomski film ovde u Aleksandrovcu. Zvao me je da igram u tom filmu zajedno sa čitavom ekipom engleza koji su totalno odlepili na pečenje i rakiju i ostale “ikebane” Srbije.

Što se tiče glumačkog dela života uglavnom radije biram pozorište pre nego televiziju i do sada imam preko 50 uloga što u Kruševcu što van njega.

 

 

FOTO: Facebook

 

 

Na čemu trenutno radiš?

 

Trenutno ništa, hvala Bogu jul je mesec, na raspustu smo do septembra. Od septembra kreće nova sezona, novi projekti. Pravo da ti kažem ne znam šta je u planu. Ja se puno i ne raspitujem, vidim raspored na oglasnoj tabli u pozorištu, dodjem na probu i to je to.

 

Da li je sada publika drugačija nego kada si počinjao?

 

Publika je uvek ista i publika ništa nije kriva. Sve što se dešava na sceni ne može biti ni krivica ni zasluga publike, već onoga ko pred publiku staje. Njegova je krivica ako ne valja, njegova je zasluga ako je dobro. Ako se zviždi njegova je krivica, ako se aplaudira njegova je zasluga. Publika ne može da utiče na kvalitet umetničkih ostvarenja. Može da da krila, može da ih poseče, ali to zavisi od onoga što je ponuđeno, a ne od toga kakva je publika. U pozorište ne dolaze, ili retko dolaze, ljudi koji su neobrazovani i nezainteresovani za kulturu.

 

Da li ti je lakše bilo biti glumac na početku karijere ili sada?

 

Pre desetak godina je bila bolja situacija u kulturi, što se mog posla tiče. Ono što što znam je da smo imali više novca za probe i da nam se nije niko mešao u repertoar. Da nam nije niko ni javno ni tajno komandovao šta sme, a šta ne sme da se igra. Čije predstave smeju, a čije predstave ne smeju da se igraju, čiji tekstovi se rade, a čiji ne..toga nije bilo. Činjenica je da smo imali više novca za projekte. Ne pričam o visini plate, mada mi je i plata tada bila veća, pričam konkretno o tome koliko smo novca imali za pravljenje novih predstava. Sada uradimo tri do četiri premijere za sezonu najviše i od te četiri jedna bude ta u koju se uloži novac, a ostale tri budu iz fundusa –prekrajanje kostima, prekrajanje scenografije. Tako stoje stvari trenutno.

 

 

FOTO: Facebook

 

 

Da li si igrao nekad neku ulogu koju nisi želeo?

 

Milion puta! Takav je posao. Pa bar polovina predstava koje sam radio su nešto što kad bih mogao da biram ne bih odabrao sigurno. Ako si pošten glumac ne možeš ništa da radiš na pola snage ili sa pola volje i to što ti se ne sviđa i to što ne bi radio radiš punom nogom i daješ sve od sebe, jer to je jedini način da budeš pred sobom čist.

 

Da li misliš da je tačno da svaki glumac u sebi nosi deo lika koji igra?

 

Neki ožiljci ostaju svakako, pogotovu kada se daješ skroz. Što reče jedan moj kolega: ,, Ne možeš ti ostati normalan ako se baviš ovim poslom. ” Ja bih dodao pitanje:,, Da li bi se bavio njime uopšte da si normalan? ” (smeh) Od svakog lika ostane ponešto u tebi i sa svakim likom koji radiš neko parče tebe ode.

 

Da li je tvoja priča sa muzikom krenula da se razvija pre glume, ili kasnije?

 

Pa posle. Ja sam gitaru počeo da učim da sviram na fakultetu. Moj kolega sa klase Igor Gocev iz Pirota je svirao već gitaru- za žurke, sedeljke i tako to, pa sam ja njega maltretirao da me uči i da mi pokazuje što je on uradio. Tako da, hvala Igoru Gocevu, on je imao strpljenja sa mnom tako da je to išlo glatko.

Ja sam pre nego što sam krenuo da sviram pevao u jednom bendu. To mi je bio prvi bend u životu “Easy Riders” se zvao, ovde u Trsteniku  94. godine. To je prvo moje bavljenje rokenrolom. A već posle kad sam počeo da sviram gitaru, negde  96. krenulo je sviranje i pevanje, neki drugi bendovi i tako dalje.

 

FOTO: Facebook

 

Znam da si ranije imao bend koji se zvao “Big Time”. Da li si pre tog imao jos neki svoj bend?

 

Prvi moji nastupi sa gitarom u rukama su bili u nekadašnjem kafeu “Dvorište” , koji je u to vreme bio glavno mesto za okupljanje rokera našeg Trstenika. Tamo sam imao prvi nastup sa gitarom, da nije bilo samo pevanje. Tu je bio Zoran Milojković, jedan jako bitan čovek u mom životu koji je tu puštao muziku , svirao i pravio tematske večeri. Ako se dobro sećam moje prvo veče bilo je veče Rolingstonsa, svirao sam 5 pesama sa njim i pevao.

 

Što se tiče muzike, ako se ne varam trenutno sviras u The Boneshakersima?

 

Trenutno imam tri neka benda. Imamo trio “Speak Easy” ,ovde u Trsteniku, onako skoro akustična varijanta. Imamo tu četvorku “The Boneshakers” Dejan Todosijević i ja i naša dva druga iz Vrnjačke Banje Stale i Trifke i u Kruševcu grupu “Groove Dogs” u kojoj samo pevam- šestorka jedna gde sam zamalo bio najmlađi u bendu. Uglavnom je sve to neki blues ili blues-rock .

 

S obzirom da je pozorište na pauzi, imaš li nešto u planu vezano za muziku?

 

Pa ima svirki. Sviramo sa “The Boneshakers” na Karnevalu u Vrnjačkoj Banji i imamo u Kruševcu nekoliko svirki sa “Groove Dogs” u toku leta.”Speak Easy” je malo na pauzi pošto nam kum Deki mnogo radi pa ne može da stigne da uzima slobodne vikende jer radi u kafani.

 

Za kraj premotavamo izrečeno, u nadi da smo ispričali bar najbitnije. Ostavljam Pantu u prirodnom okruženju, gde se stvara većina umetnosti. Gde je između ostalog nastao i ovaj intervju. Ostavljam ga u nadi da će za umetnost, pa i za sve nas, doći neka bolja vremena pre nego izgubimo poslednje parče sebe.

Veliku zahvalnost dugujem Dejanu Todosijeviću i osoblju “Rođinog kafančeta”.

 

Prethodni tekst-> Vesna Dedić za Lips&Heels: Uspeh je sama činjenica da radim i živim od posla koji bih radila i da me ne plaćaju  

 


 

Priredila:

 

 

Moje ime je Danica Žunjanin.

Kažu da sam tvrdoglava i uporna, što je za Škorpije donekle normalno. Mislim da mi je upravo ta upornost pomogla da i preko 20 godina ostanem verna svojoj ljubavi prema pisanju.

Sem što sam tvrdoglava,smatram da sam pozitivna,”raspevana”i požrtvovana. Pisanje me smiruje i iz njega crpim energiju. Nadam se da ću kao takva moći da doprinesem značaju ovog bloga.

 

Mail adresa: danka.lipsandheels@gmail.com

Moje ime je Milica Milošević. Sebe smatram ambicioznom, istrajnom, inovativnom, maštovitom, humanom, ,,zaljubljenom’’ u kozmeziku. Iz tog razloga sam se upustila u svet bloga, kako bih sve više istraživala u toj oblasti, podelila svoje dosadašnje znanje i iskustvo sa drugima i nadograđivala sebe u toj sferi. Iz te ljubavi nastaje Lips and Heels

1 Comment

Ostavite komentar