Pametni telefoni, a mi…

Život je nešto što nam se događa dok mi gledamo u ekrane telefona, tableta i ostalih uređaja bez kojih ne možemo zamisliti dan a ni noć. Zakoračili smo u svet lajkova, selfija, komentara…Dolazimo na popularnim društvenim mrežama, da prošetamo ovim ulicama, zamenili smo živu reč za online komunikaciju. Korzo su nam društvene mreže. U potrazi za prijateljima dodajemo ljude kojima na ulici ni,,Zdravo” ne kažemo. Lajkovima dokazujemo svoju vrednost. Gledamo koliko ih imamo . Što više lajkova, veća popularnost. A, onda komentari-draga, mila, lepa si. Divno neko mesto ovaj facebook, svi su nam kao rod, rodjeni, dragi. A, ta ista rodbina nas je izbrisala iz liste prijatelja, a u najgorem slučaju i blokirala. Oni nas znaju u dušu, njih ne možemo da kupimo napućenim usnama, izazovnim dekolteima, statusima kopiranih sa poznatih stranica i intelektualnim izjavama. Sve neki pametni i mudri ljudi…Bolje što Andrić i Selimović više nisu među živima jer kad bi vidli ko ih i na koje načine sve citira, poželeli bi da odma nestanu. Tu su i oni prijatelji koji nas ,,poke”. Je li to ona ista grupa ljudi koja nas na ulici tapše po leđima na kojima zabada noževe. Kad bi mi još neko objasnio čemu služi ta funkcija.

Dobro došli u neki novi bolji svet gde izgubimo sat vremena birajući i uređujući profilnu sliku kako bi se predstavili što bolje. A, kome se to bolje predstavljamo? Onima koji su završili samo osnovno obrazovanje ali su oni za mnoge doktori, profesori, direktori. Oni isti koji ,,ne znam” pišu sastavljeno a ,,nemam” razdvojeno. Većina živi tu blizu nas ali im je mesto stanovanja što poznatiji grad Evrope. Valjda je to mamac za udavače koje bi se na najlakši način domogle obećane sreće…Kupuju se vile, slike skinute sa neta, i baš u tim istim se živi. Mesto gde su svi lepi, zgodni, nemaju bubuljice, imaju filtere kojima uklone sve one nepravilnosti,nesavršenosti. Lakše je to nego srediti se i izaći na kafu, jer ovo je samo nekoliko pokreta rukom….A i kad odemo na tu kafu u kafićima, na ručak u restoranima, pogledom jurimo konobara kako bi smo doznali šifru. Ma samo da proverimo poštu, da nekom možda nismo baš toliko bitni. A onda slikanje jela, kafe uz obavezno tagovanje….da vide ti naši prijatelji sa kim smo bili, šta smo jeli. A, da li uopšte to nekog i zanima?. I oni koji se ne taguju i oni jedu i oni žive i to možda mnogo bolje nego ostali….

 

Nekada nam je telefon bio sredstvo komunikacije i služio da se čujemo sa nekim a sada često predstavlja statusni simbol, da upotpuni sliku,onu kraj ispijene šoljice kafe, ključeva od automobila. Na osnovu telefona često određujemo kom statusu pripadamo. Danas nam je on najbolje oružje, lek protiv dosade u dugim redovima u bankama, poštama, prevozu. Glumimo zauzetost dok čekamo drugaricu i sedimo sami za stolom. Danas nam je telefon sredstvo za izolaciju. Krijemo se, izbegavamo odgovore na neka pitanja jer baš sad smo vidli neku objavu koju moramo ispratiti…Najbolji prijatelj koji daje sve a ništa ne traži. Zato i često kad izađemo iz kuće proveravamo jesmo li u šetnju poneli najboljeg prijatelja a da li nam je kuća zaključana i nije tako bitno. A, onda kad se ugasi telefon, ostajemo bespomoćni. Ugasio se naš svet…Trebali bi smo da se okrenemo ljudima oko kojih se nalazimo, a mi ne znamo šta bi smo da pričamo, nemamo teme… Nosimo pametne telefone, zato i za najprostije računske radnje koristimo kalkulator sa istih, zapisujemo datume jer zaboga retardirani smo i ne možemo upamtiti nečije rođendane, pitamo google o svemu što nas zanima. Pametni telefoni a mi sve gluplji. Nikada više sredstava komunikacije a mi sve otuđeniji jer mi smo bez telefona ostavljeni na milost i nemilost sebi i drugima.Ljudi sve više liče na robote, zombije, smešimo se dok čitamo poruke. Prvo ubijamo dosadu telefonom, a onda nam postaje dosadno bez tih istih telefona.Proveravamo da li nam je stiglo neka pošta, da li nas je neko zvao, čak i kad nismo čuli zvuk. Postali smo zavisni i otuđeni od stvarnog i realnog sveta.

Stvarnost će uvek biti stvarnost, a imaginacija i virtuelni svet uvek laž. Čovek je bio i ostaće društveno biće sve više anksiozniji, depresivniji kako bude sve više otuđen od realnog sveta i društva sa stvarnim ljudima i stvarnom prirodom.

 

Prethodni tekst->Oči su ogledalo duše

 


 

O autoru:
Tatjana Stanišić, rodjena 1977. godine u Knjaževcu. 
Uglavnom čitam knjige popularne psihologije. Vodjena principima  poznatih autora, krećem na put samospoznaje i trudim se da ovo postane što bolje mesto za život. Volim da čitam  i u knjigama često nalazim beg od stvarnosti…Pisanje je moj ventil eliminacije stresa, loših situacija i ljudi, moja snaga, moć… Zato često živim u citamima, u pesmama i pričama koje stvaram.

Moje ime je Milica Milošević. Sebe smatram ambicioznom, istrajnom, inovativnom, maštovitom, humanom, ,,zaljubljenom’’ u kozmeziku. Iz tog razloga sam se upustila u svet bloga, kako bih sve više istraživala u toj oblasti, podelila svoje dosadašnje znanje i iskustvo sa drugima i nadograđivala sebe u toj sferi. Iz te ljubavi nastaje Lips and Heels

No Comments

Ostavite komentar