Srušite zidove od straha

Život je dar od Boga, svima nama dat….I samo od nas, naše volje i hrabrosti zavisi kako će taj isti život izgledati…Hoće li biti pesma ili plač?…Stazama života srećemo mnoge ljude i većina će vam reći šta voli a šta ne, dok mnogi žive kao marionete, ne znajući ni čega se plaše, već se prepustaju životu da ih vodi, da ih talasi zapljuskuju, plima i oseka izbacuje na obalu i vuče na dno…

 

Mnogi od nas se ne plaše paukova, miševa ali povučeni predhodnim iskustvima svojim ili tuđim nemaju hrabrosti da otvore srce i prepuste se ljubavi…Ustuknu pred njom….Zaustave se pred zamišljenom linijom sazdanom od nečega nepoznatog i nemaju hrabrosti da puste korak…Ta nevidljiva linija koja nam garantuje sigurnost, a sa druge strane je rizik je linija straha…A šta je sigurno sem smrti? Ništa više…Ta nevidjiva linija je nama tako blizu, prelazi nam preko novčanika, bračnog kreveta…onemogućava nas da živimo ispunjenim životom. Najviše voli da se nacrta između onog našeg unutrašnjeg Ja i onog drugog koje vidi svet. Razdvaja od najdražih a spaja sa onim nepotrebnim delom nas samih – sa strahom. A čega se bojimo da nešto ne dobijemo ili da nešto što imamo ne izgubimo? Šta bi se desilo? Moramo shvatiti da ništa čega se bojimo i nije naša potreba, naš vazduh jer samo behz vazduha ne možemo…

Svaki put kad sam se otvarala, srce sam stavljala na dlan…Rizikovala sam, ali nisam se bojala. Znam često sam bila podvrgnuta smehu zlobnih ljudi, onih koji zaziru od sebe i pokušavaju da se uzdignu tako što omalovažavaju druge…Ne znaju da sam ja tako ogoljena već na pola do cilja jer sam svesna svoje nesavršenosti i odavno sam sama sebi priznala sve svoje strahove, suočila se sa sobom….Razlikujem se od vas jer sam barem tragala za tim retkim biserima dragocenosti.

Ne, ne treba da me uveravate da me moja otvorenost može povrediti. Ja to činim jer sam dovoljno jaka. Malo jača nego što vam se činim. Otrovne strele, uvek budu odapete iza leđa, ali me nekako ne potrefe. Možda samo na tren okrznu. Prolaze mimo mene i zapravo otkriju položaj onih što su ipak debelo iza. Od kamenja koje bacaju na mene gradim staze uspeha i znam da ih sve moj osmeh boli…Ali za inat svima se smejem da im pokažem da imam osmeh i kad gubim… Ne mogu uništiti moju količinu vere, nade i iskrenosti sa kojom istupam…Ne povlačim se da bih ustuknula pred bilo kime, ne podnosim okove i uvek želim da pogledam strahu u oči…a i svima….Prepustim ponekad one koji se laktaju i grabe napred, ne zato što jasnije vide cilj već zato što u takvim trkama ne želim da učestvujem…Ne gradim oko sebe zidove straha već ih rušim…. i kad mi slome srce….imam snage da ga zakrpim i nastavim dalje…Ožiljke volim jer me podsećaju da sam živela.

Kada se ljudima slomi srce malo puta se čuje lomljava kao kad se polomi čaša od stakla. Naprotiv, maska na lice, prekrije se lomljava zvukom odglumljenog smeha. Zato ne bude nikog da im tada kaže da u ljubavi nema ničeg strašnog. Zašto se ljudi toliko plaše ljubavi? Ona je tu da oplemenjuje, nadahnjuje, inspiriše….Pa kako se postaje pisac…onda kad volite a nemate….Ne pada kruna sa glave ako se razočarate u ljubav u ljude….Šta ako ste pali i to toliko jako da posle nemate snage da ponovo letite. Zašto ne ustanete? Udarite na život, ovaj put možda doživite uspeh….jedino ako ne pokušate, nećete ni uspeti. I ne bežite svaki put kad neko pokuša da vas voli da ne bi ste bili povređeni…..Nisu svi ljudi pogrešni već samo oni koji ne znaju da dodiruju a da ne polome, koji ne znaju da maze a da ne ogrebu, koji ne znaju da ljube a da ne opogane. Pustite da rana postane ožiljak, a da bi ona zarasla morate da se prepustite da verujete…. Polomljeno srce se može popraviti ali zatvoreno – nikad, jer mu se ne može ni prići. Ne povlačite liniju između vas i ljubavi….Znam da ono što je poznato i uliva sigurnost….i da su o toj liniji govorili loše samo oni koji nisu imali hrabrosti da zakorače, prišli joj blizu i ustuknuli…Ne dozvolite da vam ta linija naraste u zid. Rušite te zidove i grejte se na plamenu ljubavi….Ne dozvolite strahovima da rastu jer ono na šta obraćate pažnju to i raste…..Kad se prestanu živeti strahovi počne život u ljubavi. Zidovi od straha nisu razlozi za odustajanje već samo izgovori.

 

Prethodni tekst->Sreća 

 


 

O autoru:

Tatjana Stanišić, rodjena 1977. godine u Knjaževcu.

Uglavnom čitam knjige popularne psihologijeVodjena principima poznatih autora, krećem na put samospoznaje i trudim se da ovo postane što bolje mesto za život.

Volim da čitam i u knjigama često nalazim beg od stvarnosti. Pisanje je moj ventil eliminacije stresa, loših situacija i ljudi, moja snaga, moć . Zato često živim u citamima, u pesmama i pričama koje stvaram.

 

 

Moje ime je Milica Milošević. Sebe smatram ambicioznom, istrajnom, inovativnom, maštovitom, humanom, ,,zaljubljenom’’ u kozmeziku. Iz tog razloga sam se upustila u svet bloga, kako bih sve više istraživala u toj oblasti, podelila svoje dosadašnje znanje i iskustvo sa drugima i nadograđivala sebe u toj sferi. Iz te ljubavi nastaje Lips and Heels

1 Comment

Ostavite komentar