Vreme nije lek

Život je putovanje koje je unapred određeno svima nama, a mi samo biramo cipele kojima ćemo hodati kroz život…Od naših cipela, zavisi kvalitet i udobnost života… Ništa mi ne kontrolišemo, sve se dešava onako kako treba. U zavisnosti od staza kojima hodamo na nogama imamo baletanke, salonke ili visoke potpetice….I jedino tim izborom određujemo da li ćemo imati poderana kolena, natekle članke, noge pune žuljeva. Hoće li nam život biti očaj, patnja ili staza posuta ružama…

Sve se dešava u savršenom trenutku i baš onako kako treba da bude….Nismo mi bilo čiji životni plan koji moramo po svaku cenu da promenimo ili koji moramo na bilo koji način da ostvarimo… Suština jeste u prihvatanju….Prihvatiti i otpustiti jeste glavna lekcija na putovanju zvanom život kako bi postali slobodni…

Sećate li se vaših poderanih kolena i čuvenih rečenica baka:,, Proći će.” Sećate li se prvog polomljenog srca u sedmom osnove? Sećate li se svih onih suza koje ste prolili zbog neostvarene ljubavi, kada su vas tešili.,, Ma, on je budala ili ona je totalno bezveze.” I onih bežanja, daleko od očiju-daleko od srca…sigurno se sećate i toga…. Naučili su nas da bežimo, da pustimo zubu vremena da izgrize sve propuštene prilike, noćne monologe, neispunjenje želje, pitanja bez odgovora….Naučili su nas da verujemo u pogrešne tvrdnje da vreme leči sve…A, zapravo ne leči ništa…Vreme je tu da nas samo nauči da prihvatimo i živimo sa tim….da otpustimo…

Jedini pravi lek je samo svest i spoznaja…On je pravi antibiotik koji vodi do izlečenja do slobode…Prihvatimo svoje detinjstvo, svoje roditelje, prihvatimo lekcije kroz koje smo prošli…Neki porazi su bile naše odskočne daske…Osnovni razlog koji mi često zanemarujemo je suočavanje sa bolnim situacijama i to je upravo bol koju donosi situacija. Previše smo vezani za ono što trebamo otpustiti, grčevito se držimo naših želja jer se plašimo nečega novog. Bol je zapravo energija koja mora proći kroz nas…Dozvolimo nekim osećanjima da postoje, žive u nama i prođu kroz naš krvotok. Neće nas ugušiti, neće nas ubiti…Prihvatimo ih takve kakvim jesu i otpustimo, da bi smo mogli bolje upoznati sebe.

Moramo se suočiti sa bolom, tugom, suzama zbog bilo koje životne okolnosti….predati joj se…jer upravo sa tim će se desiti otpuštanje stare životne strukture i bol će polako splasnuti…To je ono čuveno vreme o kome ljudi govore da leči sve….A, zapravo lek i jeste samo u prihvatanju i otpustanju…I jedina istina i jeste da je i za to prihvatanje potrebno vreme. A sva tajna leži u ne pružanju otpora. Sagledajmo situaciju onakvom kakva jeste i naučimo se ne vezivati za ishod…To će nas osnažiti, ojačati, omogućiti dosegnuti sebe. Prihvatimo odgovornost…ne prebacujmo krivicu na druge…Oprostimo sebi, pogrešne izbore, pogrešne odluke, oprostimo drugima… Prihvatimo da se sve dešava za naše najveće dobro, da nas Univerzum čuva od nekih situacija, ljudi….ma koliko nam to teško bilo u životu. Prihvatimo da vrata na koja smo dugo kucali, a nisu se otvorila i nisu bila naša….Prihvatimo da će odlaskom i otpuštanjem nekih ljudi iz našeg života doći neki novi, kvalitetniji, bolji…Otvoriće se nove staze, nova vrata…Ne držimo bilo koga grčevito i pesak kad stisnemo, on nam isklizne iz ruke i nestane….Da je trebalo da se desi, desilo bi se…. Setimo se barem jednog dogođaja, osobe za koju smo se grčevito držali, koja nam je bila neprihvatljiva da otpustimo jer smo bili uplašeni miš , a danas zahvaljujemo nebesima što se završilo baš tako kako jeste. Iako nam se to možda učinilo kao negiranje i potiskivanje problema, kad bolje razmislimo obavili smo,,posao” najbolje što smo mogli. Ako smo iz događaja nešto naučili, to nam je nagrada. I ništa nije savršeno ali je upravo onako kako treba da bude…Kad shvatimo ovo lakše ćemo živeti, lakše disati…bez knedle u grlu…Oprostimo ljudima, bolje nisu znali, bolje nisu umeli….Oprostimo njima a i sebi ali budimo svesni da smo mi odabrali ove situacije da se nosimo sa njima….sa nekim unapred određenim razlogom da bi nešto naučili, shvatili…I ne leči vreme već spoznaja da moramo krenuti dalje….Promena se događa tek kad prestanemo biti vezani, kad smo spremni prihvatiti stvari onakvima kakve su sada. Jer takve i trebaju biti. To često shvatimo tek kada je iza nas.Promenimo li tako svoj pogled na život, prihvatimo li činjenicu da nešto nismo dobili da su neke želje otišle u nepovrat i da se ostvaruju nekim drugim jer su i bile dobre želje, i da to nije kraj sveta – već iza ugla će nas čekati nova prilika. Zatim druga pa treća …Budite strpljivi i dozvolite vremenu da vas nauči a ne izleči…Lažu ljudi koji vam govore da vreme leči…Ljubav vašeg života, od čije ste potrage napokon odustali zadovoljni svojim životom i postignućima, upoznat ćete možda, baš kad za to dođe vreme.

 

Prethodni tekst->Izbacite nered iz kuće

 


 

O autoru:
Tatjana Stanišić, rodjena 1977. godine u Knjaževcu. 
Uglavnom čitam knjige popularne psihologije. Vodjena principima  poznatih autora, krećem na put samospoznaje i trudim se da ovo postane što bolje mesto za život. Volim da čitam  i u knjigama često nalazim beg od stvarnosti…Pisanje je moj ventil eliminacije stresa, loših situacija i ljudi, moja snaga, moć… Zato često živim u citamima, u pesmama i pričama koje stvaram.

Moje ime je Milica Milošević. Sebe smatram ambicioznom, istrajnom, inovativnom, maštovitom, humanom, ,,zaljubljenom’’ u kozmeziku. Iz tog razloga sam se upustila u svet bloga, kako bih sve više istraživala u toj oblasti, podelila svoje dosadašnje znanje i iskustvo sa drugima i nadograđivala sebe u toj sferi. Iz te ljubavi nastaje Lips and Heels

No Comments

Ostavite komentar