Sun. Oct 21st, 2018

ANĐEO ZA ANĐELE

Oh, Duki naš! Sada si slobodan, letiš u svojoj jedinoj i istinskoj prirodi spoznajući lepote koje mnogi od nas grešnih smrtnika nikada nećemo. Ti jesi simbol, i onaj pravi učitelj života koji nam je u samo nekoliko nedelja zadao lekcije sve do vremena dok ti se ne pridružimo, tamo negde, možda… 

 

Sve naše uzaludne godine koje trošimo na besmislene prepirke, isprazne ciljeve i svakodnevne stresove učinio si tako malim. Učinio si da se stidimo pred tobom i sličnima tebi, dragi Dušane. 

 

I ta nada da srce u Srbiji još nije prestalo da kuca, da ta solidarnost, humanizam i najčistija, bez ikakve druge, treće, šeste namere načinjena dobrobit s opskurnim programima, bezdušnim likovima i palim vladaocima nije prekinula svoju nit.  

 

Ali, naučio si nas, Duki, da to nije dovoljno, ni izbilza dovoljno. Da smo nekada za tebe i svu našu decu davali živote, a danas ne ni visoko podignutu ruku u parlamentu. I zabolelo nas je to. I boleće.

 

Zbog tebe, zbog Barbare, Kaline… svaki novi pogled kroz vid i um, podsećajući nas na grehove prema Vama, anđelima poslanim da u svom prekratkom putu pokažu koliko smo skrenuli od svega što se zove život, suočavajući nas sa onim suprotnim od istog, na najtragičniji mogući način. 

 

A ko smo mi, moja Srbijo, bez naše dece? Da li je Srbija u stvari – naša deca? Da li je način na koji ih gubimo toliko stravičan, nepotreban, uzaludan, brz, veliki, da ćemo zaista shvatiti da bez njih nemamo budućnost i da nas sve čeka samo smrt? Mentalna, duševna, ljudska, na ovoj planeti. 

 

Ili ćemo ovo zaboraviti? Poneseni svakodnevnim spinovima, “masnim” tračevima, najavama ili odjavama ratova, mahanjem praznim ili punim puškama… a sve u cilju da zaboravimo na sebe, sopstveno dobro. NA DECU! Jer ona su, čak i kad izgubimo sopstveno, jedino dobro koje nesumnjivo imamo.

 

Ne postoji loše dete. Svi smo mi bili ta mala, bespomoćna, ponekad nestašna, a nadasve beskonačno nevina i od ljubavi cela satkana bića. Šta bi nam rekla sada, da li možda ovo: “Zašto si pustio mog druga da ode?”

 

Zašto? Čudni su putevi Gospodnji, naše nije da ih preispitujemo dok ne dođe vreme, a dođe svakome. Za razliku od toga, zar ne bi valjalo da preispitamo sebe? Tražimo greške u Bogu, a ne vidimo naš pad. Tražimo razloge i vapimo zbog nepravde, a ne vidimo da smo mi njen uzrok. Mi, ne Bog. Šta smo mi uradili da Dušan ostane živ? Šta? Poslali SMS poruku? Delili? Zapratili? Uplatili određenu sumu? 

 

Zar je to dovoljno da budemo mirne savesti, da ovo s gorčinom pamtimo, ali NIŠTA ne promenimo? Koliko još Dušana, Srbijo? Svakoga dana sve si crnja, od suza roditeljskih neprepoznatljiva. Koliko dok ne spasimo svako dečje lice i vratimo mu osmeh, po svaku moguću cenu? Kada ćeš ponovo postati Mati toj deci, Srbijo? 

 

Dušanu je sada bolje, mnogo se namučio. Dušan konačno s one strane iz sveg glasa bodri omiljeni tim. Ali nama nije. Nikome nije, biće sve gore. Sve dok ne razumemo da je učiniti sve u stvari jedino što je važno. Od lične pa do kolektivne žrtve, da svako dete ove zemlje dobije pravo da svoj put nastavi na ovoj prelepoj planeti, božjem daru upravo datom da po njemu hode takvi, čisti, neiskvareni, ljupki i nasmejani. Ljudi ili deca, nekada nije bilo razlike.

 

Duki je ispaštao naše grehe, nesposobnost da onaj period koji imamo ovde iskoristimo za slavu življenja, radosti i darivanja. Umesto toga, obožavamo destrukciju, samoubijanje, praznu ljušturu materijalizma. Zato je njegov bio prekratak, užasno prekratak, nepomirljivo, neprihvatljivo…

 

Jurimo za nečim, a ono stalno beži. Tražimo sreću, a ona je tu, pred iskrenim osmehom deteta. 

 

Nije ovo kritika, dosta je već ima o ovom narodu. Ne čini se da ima puno efekta. Ovo je samo posveta jednom divnom detetu, i podsetnik da smo to dete nekad bili i mi.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A onda kada izgubimo dečaka ili devojčicu u sebi, onda nastupa osoba, moderna, bezosećajna i besciljna. Čovek nikad ne postane.

 

Duki naš, volimo te, grlimo, ljubimo u sebi, živećemo za tebe i ti živi kroz nas. Molimo te, poslednji put. Samo atom te neprobojne snage, samo milisekund tog optimističnog osmeha, samo delić te nezemaljske nevinosti. Podari nam ono što nismo imali dok si bio tu, među nama. Zbog sećanja na tebe i onih posle tebe. Svih tvojih vršnjaka, svih beba, osnovaca i srednjoškolaca. Pomozi nam da spasemo sve, a najpre sebe, jer bez toga nemaju šanse ni oni, ni mi. 

 

 

Uvek će ti pevati Grobari sa Juga, i onda kad je najvrednije, prisetiti se šta svako tvoje izgovoreno ime znači za svakoga. Kakvu obavezu, čast i odgovornost, nikad više uzalud spomenuti, uvek te se sećati i znati šta je naš zadatak – učiniti te ponosnim. Borba do večnosti, za svakog našeg Dušana na ovom svetu. 

 

A mi smo sigurni da i Duki tamo daleko oprašta sve, ali da mi nikad ne smemo. Krivi smo, ali sutra je novi dan. Život je čaša žuči i meda, a samo na nama da odlučimo šta će prevagnuti. Nikad više, Srbijo. 

 

Počivaj u miru. I navijaj za nas! 

 

 

 

_____________________________

 

Autor: Miloš Jović 

“Marketing menadžer u sektoru turizma. Osnivač i autor više portala, bavi se pisanjem, istorijom i filozofijom.”

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Lips & Heels

online magazin

Pratite nas na društvenim mrežama

RSS RSS

%d bloggers like this: