Fri. Jan 18th, 2019

Badnji dan i Božić

Januar je…Zima, sneg, hladnoća. Pahulje igraju neki čudesni ples dok vetar fijuče i svira neku novu simfoniju…Vreme slavlja, čestitka,prekomernog jela i pića.

 Jedna od običnih, a tako odličnih porodičnih tradicija je  i čuveni Badnji dan. Onaj u kome vlada mir, ljubav i sloga. Dan kada su nam roditelji oblačili ona nova odela, kupljena baš za te praznike….

Bez obzira na sve obaveze, poslove, šale..sećam se da su deka i tata odlazili rano iz jutra dok sunce još ne proviri prve zrake po Badnjak u obližnju šumu. Sa sobom su u onoj staroj već pohabanoj torbi nosili rakiju i žito. Pozdravljali su sveto drvo, čuvenim:,,Dobro jutro”, popili gutljaj rakije, okretali se ka istoku, prekrstili sa tri prsta kako vera nalaže i počinjali obred sečenja Badnjaka. Obično je to bio cer, drvo koje je trebalo biti isečeno odjednom ili iz trećeg puta. Drvo je uvek padalo na istočnoj strani…uzimali bih ga onda promrzlim rukama, čije su prste grejale vunene rukavice, i na leđima oslanjali drvo i  kretali ka kući. Klizali su se, padali, kotrljali dok su Badnjak donosili domu svome. Naslanjali ga na sada već oronulu kuću, ulazili i u toplini doma ispijali grejanu rakiju…Baka bi iznosila dekinu belu košulju i oblačila Badnjak čiju smo belinu košulje,sestra i ja upoređivale sa belinom snega koji je nastavljao da pada i pretio da prekrije kuću…

 

Kuća je nekako posebno mirisala tog dana, na voće, vruć hleba, razna jela i kolače. Baka je satima mešajući brašno, vodu, kvasac…spremala razne hlebove…a ja i sestra kao sva radoznala deca pitala:,,Šta predstavlja ovo?, Šta sada mesiš?, Šta će biti ovo? Još koliko ti je ostalo.” Govorila je da smo to mi, naši otac i majka, tamo vinograd u onoj crnoj tepsiji naše ovce, onde u onoj plavoj sa belim tufnama njiva..A, onda se neka od nas dve seti da nema naših kućnih ljubimaca i plačnim glasom zamolimo da baka umesi iste…I naravno dobijemo odobrenje i potvrdu da će ih umesiti jer za nju je to bila zapovest. Mesi i preispituje sebe da li je sve od jela prpremila…Veli valja se da večera bude bogata kako bi kućom vladalo obilje i blagostanje…Govori nam da je ovo vreme opraštanja, mirenja ako smo sa nekim u svađi, vreme kad je porodica na okupu, poklanjanja ali ne onog materijalnog već osmeha, ljubavi, zagraljaja. Smisao jeste davanje nečega što nije opipljivo, pružanje nečeg što je neprocenjivo. I tako govori baka o običajima koje je ona donela iz njene kuće dok krajem marame briše orošeno znojem čelo.

 

Sneg veje i veje…prava ciča zima… Mrak je….Deda uzima Badnjak, seče ga na tri dela i krećemo ka kući. Baka za njim kao kvočka, ja i sestra pijučemo kao pilići. Ulazimo u kuću u kojoj su ostali otac i majka da sačekaju nas posipajući nas žitom i bombonama. Deda stavlja Badnjak na ognjište, mi, sestra i ja grančicama žaramo vatru, govoreći:,,Koliko iskra, toliko zdravlja, sreće, blagostanja..” A onda deka onim ogromnim koševima od pruća unosi slamu, prosipa je po podu, majka postavlja karirani roze stolnjak i na njemu donosi sve pripremljene đakonije…sarme, paprike, čorbe, ribe…voće, orahe razbacujemo u uglovima soba, beli luk koji ima magijsko delovanje i med. Sedamo svi na slamu, stvarajući krug koji sami formiramo i u miru odpočinjemo večeru.  Ove večeri smo lomili i česnicu…u kojoj je baka ubacila novčić. Znamo da on simbolizju sreću, napredak, radost…ko ga bude pronašao imaće sreće tokom cele godine…Naravno svi žele da to budemo sestra ili ja, a nekad je baka ubacivala i dva novčića i nameštala nama baš te strane gde se isti nalazio…Posle završene večere,slama ostaje u sobi do jutra a ja i sestra je razbacujemo svuda po sobi…govoreći da na taj način slavimo rođenje Isusa Hrista…Sutra je dan koji je povezan sa Badnjim danom, Božić koji proslavljamo uvek nekom pečenicom, obiljem hrane, položajnikom onim muškarcem, zdravim, naprednim koji je baka odabrala da nam dođe prvi u kuću kako bi smo imali zdravlja i sreće kao on.

 

 

Prođu godine, sudbina umeša prste i dodeli nam loše karte…Oca odavno sa nama nema, sa bakom smo se davno pozdravili, deka je ostareo…a i kuća je oronula…Došla su neka nova vremena…nema slame, kupujemo grančice hrasta na ulicama…palimo Badnjake uz trubače na skverovima, ulicama, uz kuvano vino, rakiju i čajeve…Od divnih verskih običaja i dana koje je potrebno provesti u kući sa svojim najmilijima pravimo parade pijanstva, kiča…Ostalo je samo sećanje koje još živi u meni i nekako se probudi baš u ovim prazničnim danima,posna trpeza i česnica…Ostale su uspomene koje mi niko ne može oduzeti..Jedini službeni oblik čestitanja je onaj putem društvenih mreža, u koje smo se svi preselili,dok smo za stvarni svet ostali vezani jedino našim starim dedama i babama čije smo priče odavno zaboravili. Deca sada čekaju Božić Batu da im donese skupe telefone, tablete i druge uređaje…Prepustili smo se materijalnim očekivanjima ne primećujući da su naše bake i deke imale ono što mi nikada nećemo imati a to je prava svrha blagdana, zajedništva, toplina, zagrljaji, povezanost.

 

 

_________________________________________________

 

 

Autor:
Tatjana Stanišić, rodjena 1977. godine u Knjaževcu. 
Uglavnom čitam knjige popularne psihologije. Vodjena principima  poznatih autora, krećem na put samospoznaje i trudim se da ovo postane što bolje mesto za život. Volim da čitam  i u knjigama često nalazim beg od stvarnosti…Pisanje je moj ventil eliminacije stresa, loših situacija i ljudi, moja snaga, moć… Zato često živim u citamima, u pesmama i pričama koje stvaram.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Lips & Heels

online magazin

Pratite nas na društvenim mrežama

RSS RSS

%d bloggers like this: