Mon. Dec 10th, 2018

Celzijusi

Jakne su donele brisanje oblika. Ne vidi se obris tela, ne vidi se crta ratničke prirode. Ostaju nam oči ljudi i dinamika hoda kroz hladnoću. Znajmo da je to i više nego dovoljno da izvodimo uspešne u operacije na životinjskom nivou.  Ipak se lišće još uvek drži na granama pojedinih stabala. Ovo je poslednji trzaj toplote da dvonošcima prikaže svoje postojanje. Nakon toga, sve zavisi od nas: govor, rukovanje, zagrljaj i dolazak. Još jednom, zmije skidaju svoju kožu.

 

Kuvanje kafe mi predstavlja nesvakidašnji poziv na zahvalnost za svežinu. Cele noći sam sanjao budućnost sa ljudima iz davne prošlosti. Ne mogu pobeći od te ideje. Ta vizija ima toliki broj oblika u mojim snovima, toliki da, kada ustanem, sve što zateknem predstavlja sliku života koji zapravo cenim na toliko nivoa da ne znam gde bih pre trebao da mu stvorim delo koje će pokazati koliko mi znači.

 

Sa ovim stanjem, dolazi i večno stanje straha. Strah od brisanja identiteta nekim novim licem – licem novog vremena sa starim učesnicima. Ta energija je isterala sve one koju su sposobni da pomognu situaciji da se takav košmar ostvari…i ja sam, po četvrti put, ostao sam. I sve je kako treba biti. Samo, ne znam gde bih sada odšetao, niti kome bih rekao koju toplu. Ovi što su ostali su hladni i hladnoća je oružje kojim će se služiti kroz egoični masakr od vremena u kom živimo. Volim ih, pa im oružje ne diram. To je cena ljubavi.

 

Sada mogu jedino da budem ono što jesam. Slušalac za nepoznate na ulici, pa je šetnja neminovna. I ljudi samo dolaze. A onda, mogu biti nepoznata pričalica neke koje nikad ni videti neću. I gradimo ti mi taj svet, ja i ja, u želji da jedno veliko TI, koje čita ovo, shvatiš između određenih tački i zapeta, koliko ima toga kod tebe čega bi mogao da ubaciš. Znaš li šta imaš? I šta radiš sa tim? Imaš li plan? Obzira? Ideje? Kladim se da ima pregršt toga kod tebe skoro da mi svaki prostor između dve zapete upropastiš jednim tekstom o pohvali jednog imena, ili možda esej o bogastvu opcija koje se nižu kroz prosto razmišljanje gde ćeš sada ili kasnije.

 

Život je faza u kojoj nam se nudi da upoznamo organizam u kom živimo. I to bolno i oslobađajuće osećanje da smo svi organi u tom organizmu. Gde ste vi čuli da su se dve ruke posvađale? Gde ste čuli da mozak nije omogućavao srcu da funkcioniše a da istovremeno srce nije bez ustručavanja davalo gorivo ovom mrežastom da izdaje uputstva? Halo, hoće li se neko probuditi iz sna da smo odvojeni? Padaće jednom kiša udžbenika iz kvantne fizike, pa ću vas pitati kada se budete raspravljali, takvi čvorugasti, o tome koja je lekcija bila na stranici užbenika koji vam je otvorio oči. Pardon, otvorio glavu. Ipak, nije lako čoveku otvoriti oči. Mi, ratoborniji, hoćemo izgleda prvo glavu. Evo i zime, ne brinite za to.

 

____________________

 

Par vaših minuta za par mojih redova.

061/13 67 018

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Lips & Heels

online magazin

Pratite nas na društvenim mrežama

RSS RSS

%d bloggers like this: