Mon. Dec 10th, 2018

Moć uspomena

Krupne, male, velike spakovane u kovčegu duše, na dnu srca, učaurene ili raspukle pod pritiskom bremena vremena, svi ih imaju i niko ih se ne odriče, žive-uspomene. Zatrepere, zagrebu po marginama srca, s vremena na vreme i izađu na svetlost dana.  Polete, vinu se, bez mogućnosti zaustavljanja, uglavnom kad im nije vreme, kad im se nismo nadali. Putem najveće zaraze koja se širi obuzmu nas cele. Dođu te uspomene kao nenajavljeni gost, neretko remeteći mir u duši. Taj jedan odblesak vremena, izazove oluju našem životu, promeni kurs življenja. Dižemo nova jedra, pokušavamo da odolimo vetrovima koji duvaju, nevremenu koje preti.

 

Poleti ptica iz pandorine kutije, zamahne krilima i između topota krila odjekuju nečiji otkucaje srca koji se mešaju sa našim.  Nekad, golub, je ta ptica, a nekad crna vrana koja nosi strah, sumnju. Orkestar u glavi svira novu muziku, ritam sekcija menja taktove i počinje novi ples-Uspomene.

 


   Nekad pratimo korak, ritam, učestvujemo u igri sa njima, a neretko smo i samo nemi posmatrači koji čekaju da se nešto desi, da igra prođe, da zaboravimo na njih.

 


  One, poput onog poslednjeg parčeta kolača koje su baka ili mama čuvale za nas imaju moć da nam zaslade život, da nas daruju potrebnom energijom.Nekad i samo mala mrvica ili zagriz tog kolača izazove bol u stomaku, mučninu, i opomene nas. Taj bajati kolač je tu  da nas upozori da vreme nije lek, da neke boli još uvek nismo odbolovali, da su prisutne duboko u nama, samo potisnute.

 

Mešaju se sa prvim kapima kiše i umivaju naše lice. Opravdavamo te uspomene, okrugle, različite forme, oblika, kišom koja neumorno pada. Rađaju se u našim očima, prave putanje na licu i umiru na usnama ostavljajući kiselo, gorki ukus. Verujemo da smo ih ovog puta isplakali, da su izgubile snagu, jačinu, da se poput feniksa više neće izdići iz pepela i nanovo oživeti… Mnogo njih je besmrtno, živi, rađa se i umire.

 

Ima ih u zracima sunca koji miluju promrzlo telo. Neke toliko prže da nam njihov dodir i ne prija, pa poput ljudi na plažama tražimo sklonište u osami, uz neku knjigu ili u društvu nam dragih ljudi. Sve činimo samo da ih izbegnemo, da zaboravimo na njih, da im ne dozvolimo da žive. Koristimo se onom čuvenom:,, O tome ću razmišljati sutra…“. Probude se one i  u prvim snežnim pahuljama što miluju uvek sneno lice, u promrzlim rukama gurnutim u džepovima onog crvenog kaputa.

 

Donese ih vetar sa planine, zamiršu na kafu, pecivo iz omiljenih nam pekara, osetimo dodir peska koji klizi niz naše prste i opomenu nas da smo neke ljude toliko čvrsto držali, da su nam baš zato i izmakli. Ljudi su kao pesak što ga više stežemo,više protiče…Otvorimo li dlan, ostaće u svoj, svojoj količini…Uspomene su šamar i to onaj vaspitni koji nekad tako jako zaboli, čiji otisak prstiju nosimo na licu još dugo.


   Dođu, uspomene, tako u nekim tamnim noćima, u odsjaju svica koji najavljuje zrelo žito, u pogledu na bulke koje se njišu na vetru.

 

Ima ih u vrtoglavoj vožnji rolerkosterom kao znak da je i sam zivot ta vožnja.

 


    Mirišu često na kokos, palme. Uz njih osetimo šum mora usred najveće zime. Samo jedan pogled na dvoje zaljubljenjih na razglednicama, na usamljenu klupu ima moć da se odmota klupko davno zaboravljenih poljupca u senci jednog kestena. Bat koraka po opalom lišću, pečeni kesteni u fišeku kojim grejemo promrzle ruke od prve jesenje studi donose trenutke za koje smo nekad živeli. Osmeh pretvaraju u zabrinuti izraz, u onu pravu liniju. Imaju snagu, uspomene, da poput najveće dive ušetaju u naše živote i donesu breme brige, a ona pak ima snagu da nas uništi žive.

 

Borave u parkovima, školama, na ulicama. Ima ih na ljuljaškama, vratilima, među dečjim igračkama, klackalicama. Tu su da nas podsete da je i sam život jedna klackalica. Čas smo na dnu, a načas je visina naše odredište. I nije sve do nas, nego već i uglavnom do ljudi koji nas okružuju, a zahvaljujući kojima i stvaramo uspomene. Sa nekima, nama bliskim, čije nam energije odgovaraju smo u ravnoteži. Oni drugi su drugačijeg senzibiliteta, oni nas spustaju na klackalici na dno i nemoćni smo da ih pomerimo. Treći su naše podrške i uz njihovu pomoć uspevamo da se vinemo, da dostignemo cilj. Sa njima se stvaraju uspomene koje nisu rane….

 

Uspomene stvaraju oluje, donose talase, mirno more pretvaraju u okeane straha,  plišana su uteha noći, teskobno nedostajanje danju, nekad radost, nekad tuga. Često uz njih, ruku pod ruku sa njima u naše živote, ušeta i nostalgija. Ona je neretko njihova dobra prijateljica koja podstiče njihovu jačinu, produžava živote, na uštrb naše radosti, sreće.

 

Neke od njih s vremenom izgube svoje čari, odnese ih vetar u nepovrat, mirisi gube svoje arome, slike prekrije prašina vremena, one izblede. Druge pak žive, u nekim starim spomenarima, u uvezanim pismima umrljanih mastilom, u pocepanim knjigama.
Otvorimo svesku, ugledamo ispresovanu lavandu, nisku slova ili otključamo spakovan kovčeg u srcu, u duši i ožive ljudi, mesta, neke nove prilike.

 


    Zatvaramo svesku uspomena i na prašini prstima ispisujemo.,, Živeli smo“.  Uspomene u srcima ili spomenarima i jesu dokaz da smo živeli, postojali…

 

_________________________

 

Autor:

Tatjana Stanišić…rodjena 1977 godine u Knjaževcu(istočna Srbija) gde i sada živim. Srednju ekonomsku školu sam završila u Zaječaru, a usled nedostatka finansijskih sredstava bivam primorana da radim. Zaposlila sam se i to ne u svojoj struci i nakon deset godina upisala Višu ekonomsku školu u Leskovcu i završila je. Trenutno sam nezaposlena.
Vlasnik mnogih dipoloma i nagrada na književnim konkursima poezije i proze.

Uglavnom čitam knjige popularne psihologije..Vodjena principima  poznatih autora, krećem na put samospoznaje i trudim se da ovo postane što bolje mesto za život. Volim da čitam  i u knjigama često nalazim beg od stvarnosti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Lips & Heels

online magazin

Pratite nas na društvenim mrežama

RSS RSS

%d bloggers like this: