Fri. Aug 17th, 2018

Opet je ono doba

Opet je ono doba godine kad se stari ljubavnik prikrade iza ugla, i strpljivo svojim setnim pričama zavede kraljicu leta. Lukavo poput najvećih  zavodnika, okupira misli princezi raskoši i toplote, tužnim, sumornim pričama. Strpjivo je obuzima  celu. Trenutak kad njihova zaluđenost doživi metamorfozu i ne primetimo. Čar te ljubavi osetimo drhtajem tela, groznicom. Haljine kratke zamenimo dužim, sve bi smo da se vratimo pantalanoma. Raširene ruke, privlačimo ka sebi. Grlimo sebe same. Doba godine kad nam najviše prija zagrljaj.

 

Došao je tiho i neprimetno sa planine, sišao u gradove.  Doneo neku oštrinu kojoj se se princeza toplih dana i noći prilagođava. Ne dopusta još da je ljubi ali oseća. Stari zavodnik po ko zna koji put spusta polako žute zlatnike pred njenim nogama, a žena ko žena, očarana dijamantima i zlatnicima, popusta.

 

Opet je to doba godine, kad ljubavnik uzima paletu i četkicu i vedre, tople, svetle tonove zamenjuje  nekim sivim, hladnim bojama.

Zariva svoje krvolačne zube u žilu kucavicu  ljubavnice na golišavom telu leta i isisava poslednje boje , pruža ruke nemoćnoj princezi i vodi je na plesnom podijumu. Prve taktove leta zameni simfonijom jeseni. Sada je ono doba kad se vodi rvački meč toplih i hladnih večeri i noć. Ovo je vreme oštre borbe gde miris leta, kokosa i soli menja miris paprika, paradajza. Vreme koje sa vetrom donesu strahotu prošlih godina, kad mi se krv zaledi u žilama, kad otvori rane koje krenu da krvare, napravi dar mar  u mom životu i ode dalje. Svake godine oštrim kandžama grebe po mojoj koži, poput deteta goli skorelu krv.

Vrane između svojih krila u njihovom klepetu dok grakću nad mojom glavom, donose neizgovorene reči, usahle nade i rugaju mi se. Sa ogolelih grana, zlurado prete da naprave gnezdo u  kosi i unište me, odnesu i mene u nepovrat. Bojim ih se, strah me je. Uplašena sam devojčica koju  stoji sama nasred šume, tamne noći i čeka da se pojavi otac i spasi je, a on nikad doći neće.

Ovo je ono doba kad su mi otkidali parče duše, istrgli komade srce. Pokušala sam da ga sastavim, zalepim, ali pukotine su kao žive rane.  Tada su mi uzeli oca. Te crne ptičurine su  bile nad mojom glavom, a ja ih zanesena opojnom muzikom leta, nisam primećivala. Bila sam dete, nisam očekivala, nisam pretpostavljala. Mislila sam da se smrt dešava nekim drugima, da je daleka, strana.

Doba godine je kad se sunce igra žmurke sa nama i sakriva se iza oblaka. Ono doba kad ga molimo da se javi, da nas pozdravi smeškom.
Ovo je doba kad čujem godinama unazad tup udarac ilovače o sanduk, o drvo. Lopata za lopatom, vrisak koji je prolomio tišinu:,, Tata, volim te“  Proganja me noćima, moj lični demon na treptaj od mene.

Doba kad osećam hladnoću u mom stomaku, klupko straha, predosećaja koji me plaše. Trenuci kad su slike jasnije nego ikad,  bolnije. Vreme koje me stegne, u loptu napravi, uplete sve konce i ne da mi da dišem, da postojim.

Mrzim kišu koja u ovo vreme pada, ona koja spira ilovaču i preti da me odvede  nekud u nepovrat. Jaka, a nemoćna da odnese moju tugu sa sobom, da ispere svu bol, da od hladnoće njene zaledi dušu, da otupe sećanja.

Ovo je doba kad suze liju jače nego drugih dana, kad je tuga veća, ona koja s godinama ne prolazi. U ovo vreme sam opreznija, plašljivija, kao da sam zauzela niski start i očekujem da se stena neke tuge obruši na mene. Trenuci kad se plašim onih mračnih ljudi, da se ne vrate.
Došli su tada neki ljudi zli, uzeli mi devojačke snove, uništili dane, noći.  Nisu marili za moju krhkost, za moju slabost. Niko me nije pitao da li mogu, imam li snage. Nisam im bila bitna. Nametnuli su mi breme tuge, dali mi teret koji godinama vučem za sobom. Plašim se tih aveta iz prošlosti.

Ovo je doba kad ne želim da čujem rečenicu:,, Vreme leči sve“.  Ono kad ja na to sigurno uzviknem:,, Laž je. Neke boli nikad ne leči“
Ovo su dani koje prezirem svom svojom polovinom srca koja je ostala u meni, koju mi nisu istrgli iz duše. Od tada ne umem da se snađem, ne znam da hodam bez tog komada srca, bez duše.

Mrzim ovo doba godine kad dodje avgust, ne volim ni moj rođendan. Otišao si samo dan posle mog 21 rodjendana. Ne postoji gori poklon koji mi je Bog poslao. Znam da to nije bila tvoja želja, znam da to nisi hteo ti da mi preirediš. Naši snovi su bili drugačiji.

Od tada osoba koja me gleda iz ogledala nije više ista. Bore su dublje, izraženije, svakim danom lice je sve mračnije. Ne daju se popuniti ni sa čim. Zjape, krvare u ovo vreme više jer nekako ih ja poput malog deteta ogulim, raskrvarim, ne dam im da zarastu. Kao da su mi one jedina veza i spona sa tobom.

Opet je ono doba kad nedostaješ jače nego drugih dana, kad te češće spominjem, kad je seta jača. Neljuti se, nedostaješ ti svakog dana, za sve što je prošlo za sve što će doći. Fališ da se pogledom sporazumemo jer jedino sam to sa tobom mogla. Trebaš,ali te nekako ja u drugim danima smestim u pukotini rezervisanoj samo za sebe, ne diram te, ne prizivam, ne čačkam Odagnam te kad se javiš, baš onako kako si me ti učio.,, Ostani skoncentrisana na trenutak, odbaci druge misli..“. Priznajem, nekad bih tako da te pitam za savet, pa te izvučem iz tog kutka, ali nema te. Zameni te samo suza u uglu oka.

Opet je ono doba godine koje ne volim ni malo, kad mi dođe da izvučem onog duha iz lampe i zaželim samo jednu želju. Onu koju mi nije ispunio na 21. rodjendan. Možda će sada hteti, godinama je želim. Hoću da sednemo svo četvoro zajedno, da imamo zajednički ručak i da pustimo da tišina govori umesto nas.  Nikad ni jedna više nije tako govorila.

   Mrzim ovo doba godine, doba nedostajanja koje s godinama nikad prestati neće, a opet je to doba. 
__________________________________________

Autor:

Tatjana Stanišić…rodjena 1977 godine u Knjaževcu(istočna Srbija) gde i sada živim. Srednju ekonomsku školu sam završila u Zaječaru, a usled nedostatka finansijskih sredstava bivam primorana da radim. Zaposlila sam se i to ne u svojoj struci i nakon deset godina upisala Višu ekonomsku školu u Leskovcu i završila je. Trenutno sam nezaposlena.
Vlasnik mnogih dipoloma i nagrada na književnim konkursima poezije i proze.

Uglavnom čitam knjige popularne psihologije..Vodjena principima  poznatih autora, krećem na put samospoznaje i trudim se da ovo postane što bolje mesto za život. Volim da čitam  i u knjigama često nalazim beg od stvarnosti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Lips & Heels

online magazin

Pratite nas na društvenim mrežama

RSS RSS

%d bloggers like this: