Thu. Nov 22nd, 2018

Sestra je poklon srcu, prijatelj duši i zlatna nit u značenju života.

Upakovani u celofan, providnih, šarenih kesica, kutija purpurnih ruža, srca, oni koji izazivaju titraj u grudima, osmeh na licu, suze u uglu oka, sa posvetom ili ne, imaju moć da nas razoružaju, osveste, bace na pod i izazovu kovitlac emocija, jednim imenom zovemo-pokloni. Svi oni bilo mali, veliki, očekivani ili ne bude u nama najtananije niti naše osobenosti i govore rečitije od svih reči i o onima koji su nam taj poklon darovali, a i o nama koji taj dar primamo. Samo jedan poklon a hiljadu lica primalaca i darodavca.

 


  Dar koji sam dobila od svojih roditelja, jesenjeg, oktobarskog dana  me je učinio najbogatijom ženom. Tu privilegiju su mi oni predali u vidu jednog malog zavežljaja. . Radovali su se i otac i majka ovom poklonu namenjenom meni  i oni su ga željno iščekivali, dodirivali rukama preko kože maminog stomaka, bodrili i pevali uspavanke. Ta malena kiflica, uokvirena roze kariranim platnom i istom takvom mašnicom, napućenih usana, poput današnjih stareleta je obojila moj život i sivi, kišovit, tmuran dan pretvorila u svetlo. I danas vam kažem da ne postoji vredniji poklon od onog koji tmurna i maglovita jutra preobražava u vedar i sunčan dan. Radost je još veća kad znate da je to vaša krv, pupčana vrpcom ste i  ti i ona bile vezane za izvor života, slušale iste otkucaje sata, tu ispod majčinih grudi. I ne niste samo vezane genima, ni tim kodom koji vam daruje nasleđene karakteristike, a često i razne bolesti. Vaša nit, kanap je mnogi jači od toga, vaša bliskost se ogleda u deobi koja je najjača spona kojom su vezane sestre.

 

 

Povezanost, a podela je sve što obeležava sestre. Prvo delite majčinu i očevu ruku dok nestabilne hodate kroz život, jedna jednoj, druga drugoj. A, onda delite igračke, gumice za kosu, majice i haljinice.

 

Najčešće i krevet delite, iako svaka ima svoju stranu, ali ušuškana jedna kraj druge imate mirniji san. A, onda vas put odvede na dve različite strane, i ta druga strana kreveta ostane prazna i boli ta daljina.

 

Delite i priče, one posle kojih stavite velike tačke i donesete zajedničke odluke, a i one druge u kojima imate različite teorije jer ipak vam je ugao gledanja drugačiji iako ste sestre.  Ipak ni jedne priče nisu kao sestrinske-mile, tople, nežne kao njena kosa, kao njene ruke. Sestra je vaš prijatelj duše, duša vaše duša i samo vas ona može razumeti.

 

Sestre dele i žvake i parče kifle na pola, i onaj poslednji smoki iz kesa, tako ih roditelji usmeravaju sve vreme. Da, tu je i ono poslednje parče omiljene čokolade koje je sestra čuvala baš za mene. I priznajem slađe je od cele iste takve čokolade, valjda zato što znam da je pažljivo čuvano, da se ja pojavim, dođem, da je u njega utkana sva njena ljubav, poštovanje prema meni i njene najepše želje u kockici najlepših želja.

 

Sestre dele i prve nestašluke, ono kad je njena krivica moja, a moja ustvari njena, pa se izvor ne zna, a voda teče i teče odnoseći u nepovrat i mamine i tatine pridike i svađe, a na vrhu stojimo nas dve, deleći još jednu pobedu stisnutih pesnica ili napućenih usana.

 

U tim prvim danima detinjstva naučimo da čuvamo tajne, pa nas one više zbliže. Delimo ih na manje, veće ali baš najveću draž  imaju i onu posebnu nit bliskosti i zajedništva što ih zovemo zajedničkim imenom:,, Naše. “

 

Saveti i oni nas povezuju čudnim, neraskidivim nitima bilo pravi ili pogrešni. Oni nas nauče da delimo savezništvo.
Moj osmeh je i osmeh njen. Sestrinski podelimo i one suze koje prave putanje na licu jer one tada manje bole, gorčina se umanjuje, utihnjuje bol, nemoć.

 

Dele sestre i prvu šminku, jakne, pantalone, košulje…to one stvari koje zovemo istim imenom:,,Zajedničke“. To ,,zajedničko“ i nema pravog vlasnika i ne zna se ko je i čijim novcem kupio, a i nikad se ne diskutuje o tome. Postoji neki prećutni dogovor o vlasniku iste i u kojim situacijama.
Sestre dele i prve izlaske, šetnje u kraju, kašnjenja sa istih…

 

Njene boli su moje, udarce koje ona prima, bole i mene. Tako podeljena neispunjena očekivanja, razočarenja, usahle nade postaju manje bitne, sitnije, nevažne.

Priče, veselja, radosti, proslave rođendana, grljenja i ljubljena, požutele stranice spomenara, ispisana imena-sve to dele sestre…

Uspomene i sećanja i njih posle mnogo godina podele i one im ne daju da se prekine ta nit bliskosti, već ih u čvor vežu obrazujući zlatnu nit života.

Žive tako sestre jedna u drugoj, i ne zna se da li sam ja prava ,, Ja“ bez nje, niti ona prava ona bez mene. I ne zna se gde počinjem ja, a gde se završava ona. Kao da je moj udah njen, a njen izdah moj.
Grčevito stežem taj poklon, dar koji mi dadoše roditelji, ljubim joj oči, lice i kažem:,, Bogata sam što te imam, sedi da podelim još jednu priču sa tobom…“ jer,, Sestra je poklon srcu, prijatelj duši i zlatna nit u značenju života.“

 

 

 

 

Autor:

Tatjana Stanišić…rodjena 1977 godine u Knjaževcu(istočna Srbija) gde i sada živim. Srednju ekonomsku školu sam završila u Zaječaru, a usled nedostatka finansijskih sredstava bivam primorana da radim. Zaposlila sam se i to ne u svojoj struci i nakon deset godina upisala Višu ekonomsku školu u Leskovcu i završila je. Trenutno sam nezaposlena.
Vlasnik mnogih dipoloma i nagrada na književnim konkursima poezije i proze.

Uglavnom čitam knjige popularne psihologije..Vodjena principima  poznatih autora, krećem na put samospoznaje i trudim se da ovo postane što bolje mesto za život. Volim da čitam  i u knjigama često nalazim beg od stvarnosti.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Lips & Heels

online magazin

Pratite nas na društvenim mrežama

RSS RSS

%d bloggers like this: