Fri. Jan 18th, 2019

Između razumne brige i paranoje kao svojevrsnog trenda

Podizanje nezavisnog ljudskog bića ili realizovanje projekta „dete pod staklenim zvonom“

 

 

U trenutku kada treba da odluči o tome da li je njegovo dete spremno na to da bez pratnje odraslih   krene u školu, da prvi put samostalno uđe u gradski prevoz ili da ode u park sa drugarima bez nadzora, prva prepreka na koju svaki roditelj nailazi jeste upravo on sam, odnosno, nemogućnost kontrole  sopstvenih emocija.

 

Ma koliko racionalni razlozi išli u korist prirodnom osamostaljivanju deteta i njegovom zdravom putu kroz život, prava bujica vreline, ponekad slična napadu panike, obuzima roditelja koji treba da donese jednu od najvažnijih odluka u svom i detetovom životu. Tome svakako najviše doprinose mediji, koji  zarad publiciteta „bombarduju“ javnost strašnim pričama o nesrećama, ubistvima, silovanjima i ostalim šokantnim stvarima koje se dešavaju najmlađima, te je roditeljima, razumljivo, vrlo teško da se od svega toga distanciraju i pre svega da savladaju sopstveni iracionalni strah. Hraneći to stanje koje može da se razvije do anksioznosti, oni uleću u drugu zamku zvanu prezaštićenost i na taj način suštinski i (ne)svesno sabotiraju rođeno dete, te ga dalje  odgajaju kao „pod staklenim zvonom“. Posledice takvog sleda mogu biti dalekosežne i nebrojene po dete (koje je automatski postalo svojevrsni projekat za realizaciju), a  uključuju probleme sa autoritetom, nemogućnost adekvatne socijalizacije, izolaciju, emocionalnu manipulaciju roditelja detetovim emocijama čak i u duboko zrelom dobu, kao i sam strah koji se prenosi u narednu generaciju.

 

Osim gubitka vere u druge ljude i u svoju decu, roditelji danas sve više ispoljavaju sumnju i u sopstvene sposobnosti, pa strah od nesavršenosti  (na koju nas mediji konstantno podsećaju sa špicastim prekorom) dostiže nivo histerije i pretvara se u strah od života, što je takođe postao svojevrsni trend i na šta upućuju svaki drugi članak o roditeljstvu na Internetu, nebrojene „škole roditeljstva“, saveti psihologa koji iskaču, čini se, i pre nego što se podigne sistem na računaru i sl. Teško se priznaje da u korenu svega navedenog često može biti i težnja samog roditelja ka potpunoj kontroli. I tako dalje po beskrajnom vrzinom kolu koje počiva na najšarolikijim vidovima straha.

 

Srećom, ali nimalo slučajno, u realnosti se najčešće dešava da nas samo dete demantuje i ubrza proces (svog) osamostaljivanja tako što, na primer, bez znanja roditelja ode iz škole ranije (primenjujući „belu laž“ pred učiteljicom i govoreći kako ga mama čeka u školskom dvorištu, a zapravo uzbuđeno žuri da dočeka goste koji mu dolaze na rođendan) ili posle sat vremena čekanja roditelja  koji nije obavešten da su časovi skraćeni, odluči da samo krene kući gradskim prevozom, govoreći u sebi „Ja to mogu, ja znam sam da odem do kuće!“. Demantuje nas, a istovremeno nas zapravo podseti na našu pravu ulogu od postanka sveta, a to je da mu pomognemo da krene svojim putem, a ne da (p)ostane naše vlasništvo. I stigne kući samo, živo i zdravo. I nije mu jasno otkuda na maminom i tatinom licu taj izraz koji do tada nije videlo („dva u jedan“ – iskonski strah i olakšanje).

Tačno je da je u međuvremenu roditeljima ove dece život  često „skraćen za par meseci“, da niknu bar dve sede i da se produbi pet bora između obrva (niko nije rekao da je lako biti roditelj), ali posle izvesnog vremena panika iz suočavanja sa strahom preraste u radost i ponos što smo ipak uspeli da odemo korak dalje. Ma, tri koraka i mnogo više, samo nam je potrebno malo vremena da to i osvestimo. Pobedili smo strah, stekli poverenje u sebe i dete i preneli mu poruku uz koju će negovati zdravo samopouzdanje. Ako tako posmatramo stvari, može da nam ostane samo osmeh na licu jer se naše realne priče završavaju radosno i sa željom da se svim roditeljima vrate nada i vera. Nema savršenih ljudi, nema savršenih mama i tata, a možda za njih najveći izazov leži u tome kako  da nauče da uživaju u pojedinim segmentima nesavršenosti roditeljskog bića, jer se i na taj način pruža određeni primer koji će imati svoju svrhu kad za to dođe vreme. Roditeljstvo se, dakle, ne uči na Internetu, uz pomoć televizija, priručnika i „dragih saveta“, već pored i od dece. Jedna od najvažnijih stvari koje možemo da usvojimo od naših divnih mladunaca jeste da  mnoge stvari ipak nisu tako komplikovane i negativne kao što se nama čini. Mi odrasli smo previše  zatrovani, a protivotrov je negovati dete najpre u sebi, a potom slušati, osluškivati i verovati u ono dete pored vas.

 

I ne zaboravite da „ako rešite sve probleme svoje dece, ona neće imati drugih problema sem vas.“ (Duško Radović)  

 

_______________________________

 

 

Autor teksta:

Ana Ćirica
Mama i muzički urednik sa novinarskim zanatom.
Volim da slušam i osluškujem, da pišem i piskaram, da kuvam i mućkam.
Raduje me ako uspem da drugima izmamim iskreni osmeh, posebno ako su ga negde zaturili.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Lips & Heels

online magazin

Pratite nas na društvenim mrežama

RSS RSS

%d bloggers like this: